Kad poredim tebe s lepim danom leta,
ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
lepota je leta vrlo kratkosežna.
Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
njemu lice zlatno oblak često skriva,
sva lepota žene sa vremenom mine –
priroda il’ udes čari joj razriva.
Al’ tvog leta sunce nikad neće zaći,
ti ostat’ nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja;
Van života ti se nikad nećeš naći
dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.
Sve dok oko vidi, i dok dišu ljudi,
s pesmom će ovom tvoj lik da se budi.
Vilijam Šekspir
