POSTOJE LJUDI

Postoje ljudi sa kojima ne moraš 
razgovarati da bi ih razumeo.
Ne moraš ih ni viđati, 

ni poklone im slati, 

ne moraš o njima ni misliti, 
a raduješ im se kada ti, 
ne tražeći dozvolu, 
iznenadno, 
niodakle, 
nezvani, 
u život banu.

Postoje ljudi kojima 
ne moraš pisma pisati,
ne moraš ni na njihova odgovarati, 
ne moraš im znati kućnu adresu 
ni maternji jezik, 
a bliski su ti, 
znani, 
toliko stvarni i prisutni 
da utiču na tvoja godišnja doba, 
na ritam tvog stiha, 
boju glasa, rimu, 
izbor odeće, 
restorana, 
ili jela i vina.

Postoje ljudi o kojima 
ne znaš gotovo ništa, 
ništa više nego što znaš o ptici 
koja ti slučajno 
na tren zakrili vidik 
dok zablenut odsutnim pogledom 
stremiš u nebesa,
u nedođin, 
a mislima na dole, 
u utrobu zemljinu, 
kao u sopstvenu, 
u nedokučivi mrak u srcu svetiljke 
koja ti nekom nevidljivom rukom nošena 
ponekad osvetljava put.

Postoje ljudi koji ti 
običnim e-mail-om
umesto sijalice 
upale malo sunce 
na plafonu polumračne sobe 
u kojoj već danima 
bezuspešno pokušavaš 
doneti odluku 
da li ima smisla 
još jedanput spremiti doručak, 
još jedanput menjati posteljinu, 
još jedanput premetati po mozgu 
da li sve to mora 
baš tako da se zbiva 
ili si ti negde debelo omanuo 
i sada nema nazad, 
to ti je što ti je.

Postoje ljudi koji ti 
u praznu čašu na stolu, 
na kojoj se nejasno ogledaju 
tragovi tvojih prezrelih usana 
i vlažnost odbegle suze, 
svojom nedodirljivom rukom 
sipaju najopojnije vino 
baš u trenutku 
kada je kazaljka 
umalo skliznula 
na onu stranu 
na kojoj si obeležio
kraj svega, 
kraj sveta.

Postoje ljudi koji u svojim mislima, 
vukući za sobom 
svoje neodlučne korake 
u besciljnim lutanjima 
ulicama nekog svog grada 
na nekom kontinentu,
očajni od svoje turobne svakodnevice 
i besmisla koji se širi planetom 
bez nade da se ikada zaustavi, 
baš tebe 
oko svog vrata 
vežu kao šal 
od najlepše i najnežnije svile, 
i zbog tog nestvarnog dodira, 
zbog žute nijanse 
kašmirove šare 
na tom šalu, 
u trenu poveruju 
da nije sve izgubljeno, 
da ima još, 
da ima više, 
i bolje, 
i da i nije sve 
tako besmisleno 
kako se ponekada čini.

Postoje ljudi koji 
tvojim običnim rečima 
osvetljavaju put 
svojim teškim 
i tamnim mislima, 
tvojim bledim licem 
začinjavaju svoju usamljenu 
subotnju večeru 
i zasmejavaju 
blagosloveno božićnje jutro 
kao da se svet stvarno 
svakog Božića ponovo rađa.

Postoje ljudi koji 
tvojim rukama, 
kojima tako često kršiš prste, 
stežeš ih, 
lomiš, 
i još češće 
uopšte ne znaš 
šta ćeš sa njima,
redovno i sa ljubavlju 
zalivaju sitne cvetne pupoljke 
u sveže ofarbanim saksijama 
na svojoj terasi, 
ili u svom vrtu,
ili bojažljivo 
prinose naramke 
mlade lekovite trave 
srnama koje otmeno 
i gotovo nečujno 
prolaze njihovim 
sve teže uhvatljivim snom.

Postoje ljudi koji, 
kada se izgube, 
kada požele da se ubiju
ili makar na čas da se sakriju
u beskraju 
crne svemirske rupe, 
gotovo u neznanju 
upiru pogled u nebo 
da tamo ulove 
makar jedan tvoj 
davno zagubljeni osmeh, 
i umesto da se udave 
u nadubljem viru 
teško zagađene zavičajne reke, 
jednostavno uđu u prvi bistro, 
naruče obično pivo 
i prinoseći polako čašu 
na tren oživelim usnama 
nečujno ali pobožno izgovore tvoje ime.

Postoje ljudi 
koji su se otuđili 
od svih i svega, 
i od samih sebe sasvim se otuđili, 
odbegli, 
samoizgnali se, 
sve iza sebe poništili, 
odrekli se prošlog i budućeg 
odbacivši veru u oboje, 
odbacili sećanje čak, 
ali ponekad, 
hodajući po ivici noža 
koju su godinama lično oštrili, 
do ludila, 
do sudnje međe, 
do tačke prelaska 
na onu stranu svega, 
kada im dođe da ih ne bude, 
da sve prestane, 
da nebo u zemlju siđe 
i ugasi se i svetlo prasvetla, 
prve munje, 
jednostavno zastanu na mah, 
nešto im se negde pomeri, 
u glavi, 
u mozgu ili stomaku, 
ko zna, 
čudno se osmehnu 
i pomisle na tebe.

Postoje ljudi - i - postojiš i ti.


DUŠKA VRHOVAC