Ljubavno Pismo

Henri Osmi
(1491 - 1547)

Engleski kralj Henri VIII upoznao je Anu Bolen 1526. godine, u vreme dok
je bio u braku sa svojom prvom suprugom Katarinom Aragonskom. Rimska katolička
crkva nije dopuštala razvod tako da je Henri, opsednut ljubavlju prema Ani
koja je odbila da mu bude ljubavnica, pomerio nebo i zemlju, kako bi ubedio
rimskog papu da mu omogući poništenje braka i dozvoli mu da se ponovo oženi.
Papa je odbio njegovu molbu, što je Henrija navelo da otkaže poslušnost Rimu
i da ustanovi Englesku crkvu na čije je čelo postavio lično sebe. Henri i Ana
su se, nakon sedmogodišnje napetosti, konačno venčali u januaru 1533. godine.
Tri godine kasnije kraljica Ana je bila uhapšena i optužena da je počinila
preljubu sa nekoliko muškaraca, među kojima se nalazio i njen rođeni brat Džordž.
Proglašena je krivom i zatvorena u londonski Tauer, gdje joj je odrubljena glava.
Istog dana, njen brak sa Henrijem proglašen je nevažećim.

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time
preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti
umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio
pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego
što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne
astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos
tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas
ali žar naših srca uprkos tome rastu - bar što se mene tiče. Nadam se da isto
važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako
silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju
bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom
ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri
zameniti moje prisustvo - tačnije, moju sliku - kao i poklon koji sam ti ranije
pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto. Svojeručno.

TVoj sluga i prijatelj,
H.R. (Henry Rex)

Sećaj me se

Sećaj me se kada zora bela

Sunce u svoj dvor začaran vodi;

sećaj me se dokle ispod vela

srebrnoga noć snivajuć hodi;

uzdrhtiš li kad te zadovoljstvo zove

ili senka mami u večernje snove,

čuj iz tamnog granja

glas kako odzvanja:

Sećaj me se.

Sećaj me se kad volja sudbine

zauvek te rastavi od mene,

kad od tuge,godina,daljine

ovo srce očajničko svene.

Za moju se tužnu ljubav ti pomoli.

Šta su prostor ili vreme kad se voli!

Dok je moga srca

večno će da grca:

Sećaj me se.

Sećaj me se kada slomljenoga

srca budem u san večan pao;

sećaj me se kad vrh groba moga

cvet usamljen bude nežno cvao.

Videti me nećeš;ali neumrlim duhom

Ko verna sestra ja ću da te grlim

Čuj u noćnoj tami 

Glas ko jecaj sami:

Sećaj me se...

Alfred De Mise

“Postoje žene kojima sve boje lepo stoje

i postoji Ona koja svim bojama lepo stoji.

Sa njom boje ne samo da dobijaju na lepoti nego sa njom i ožive.

Postoje žene koje vode ljubav i postoji Ona koju ljubav vodi.

Sa njom vođenje ljubavi nije samo seks nego i vatromet emocija, erupcija života.

Postoje žene koje su nečije i postoji Ona koja je svoja.

Nju ne možeš da poseduješ jer ljubav nije samo uzimanje nego i davanje.

Njoj daješ i od nje dobijaš.

Postoje žene koje umeju da vole, ali ne umeju da budu voljene.

A postoji i Ona za koju ne postoji ta razlika

i sama ne zna da li je više voljena ili je ona ta koja više voli.

Postoje žene koje su slobodne i postoji Ona koja je sama po sebi sloboda.

Nju ne možeš i ne smeš vezati za sebe.

Ona je kao vetar, osetiš sve ali ga ne možeš vezati i ne možeš mu menjati pravac.

Postoje žene za koje se umire i postoji Ona za koju se živi.

Nju ne možeš samo voleti, malo je to.

Nju takvu moraš živeti.”

Ne smeš da mi budeš tako lepa!

Mislim, nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno.

Šta ako, naprimer, imam slabo srce, pa se dogodi

ono što nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno?

Gde ćeš biti kada mi nedostaješ, a već mi nedostaješ

i šta ćeš kad ti dosadi da te onoliko ljubim

i da ti onoliko šapućem onolike nežnosti?

Kako ćeš ljudima objasniti šta si na meni našla?

Kako ćeš mi na oči izaći kad shvatiš da iz njih ne izlaziš?

Kako ćeš sebi objasniti moj izgovor za ruku na tvom kolenu-

pridržavam ti srce da ne siđe u pete iz straha od sreće...

Budalo jedna, šta ću s tolikim pesmama? Ko bi to čitao?

Svi bi se pitali ko si, čija si i da li je moguće

da si toliko lepa da moram da ti to branim

iz straha da mi srce ne bi izdržalo toliku lepotu,

a lepša si od sebe i bolji sam od sebe

otkad si se pojavila tako lepa u mom ružnom životu,

pa se izgleda mom, naprimer, slabom srcu

dešava ono što nije zabranjeno,

al’ nije ni dozvoljeno.

Goran Tadić ♥

Uzalud me trazis...

Moji su tragovi nestali

u procepu vremena...

Negde izmedju sna i jave,

na raskrsnici dva razlicita sveta...

Uzalud me trazis...

Iza mene je ostala samo

prozirna silueta,

nemi svedok svih mojih

zelja i nadanja...

Mozda ponekada...

Samo u noci punog Meseca

nezni povetarac donese

neme uzdahe 

i toplotu mojih suza...

I mozda tada,

cujes tihe korake,

tu na raskrsnici

dva razlicita sveta...

Korake koje vode

ka granici secanja...

Ne,nemoj me traziti

moji su tragovi izbrisani 

nedosanjanim snovima...

Jedino su ostale nekoliko reci,

zvezde vodilje-jos uvek volim te...

 ♥ Snezana Kinces ♥