Suviše sekundi, minuta, dana i noći nas deli

da bih te ponovo sreo onakvu kakvom si bila

Mnogo je drugih nekih priča, slika i ljudi u tebi,

da prepoznati bih te smeo onakvom kakvu te znam

A, ja, onaj isti sam pod krošnjom drveta već opalog lišća

onaj strpljivi što pod oblakom, suncu se uzalud nadati ume,

koji zna da večnost pauza nije, i da početaka novih nema,

onaj što na raskrsnici bespuća se na put nevoljno sprema…..

Milan Komnenić

Voli me na vetru,

jer bez ljubavi tvoje samo list ću biti što netragom usamljen se

 vija

Voli me na kiši,

jer samo pod okriljem tvojim ove duše plamen svet ogrejati može

Voli me na snegu,

jer samo tako otopićeš led ispod koga cvet je koji samo za te niče

Voli me zauvek,

jer samo zauvek dovoljno je srcu ludom da pokloni ti ono sve što od

 sebe ima dati….

Milan Komnenić

Volim te jer si oduvek bila u meni

Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog detinjstva razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronađe drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave...


Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigde drugo.

Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim događajima. Voleo sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti. Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju večnost.

Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog detinjstva razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronađe drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.

Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbuđujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. 
Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra.

Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka.

Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne događaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje.

Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želeo bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe...

Alberto Moravija