Zlatni Ljiljan od sedam inča

 

Kineski običaj povezivanja stopala verovatno je jedan od najekstremnijih oblika telesne modifikacije kojem su žene u prošlosti pribegavale iz estetskih pobuda. Stopalo žene- obično mlade devojke povezivano je tako da poprimi izgled  'zlatnog lotosa' čija je idealna dužina bila do 7cm.  Počeci toga običaja datiraju još iz perioda  10. veka, a održao se sve do početka 20. veka. Rezultat te popularne prakse bila su  estetski preferirana ali teško deformisana stopala koja su uzrokovala doživotnu  invalidnost.  Mala stopala odgovarala su idealu lepote koja je bila važnija od lepote lica jer su devojčice posebno skladnih stopala imale privilegiju da se udaju za bogatog i uglednog  muškarca.

     Začetak prakse povijanja

     Legende o začetku prakse povijanja stopala su mnogobrojne- od želje da se imitira prirodno maleno stopalo prinčeve najdraže konkubine pa sve do priče o carici koja je imala malena zdepasta stopala te su zbog toga postala pomodna. Interesantno je da se veruje da povezivanje stopala ne potiče kao praksa koja je trebalo da deformiše noge već je korišćena kao privremena metoda za pomoć u plesu – kao što se baletske cipele koriste danas.  Prema jednoj od popularnih legendi, u vreme dinastije Song (od 960. do 1279.) konkubina cara Li Yu-a, Yao Niang  izvela je ples Zlatnog lotosa, pri čemu su joj stopala bila uvezana u svilenim krpama. Vladar je bio toliko opčinjen lepotom njenih pokreta da su druge žene ubrzo počele naširoko da je imitiraju.
   Povezivanje stopala praktikovala je najpre elita u bogatim delovima Kine, i na taj način bogate devojke su želele da  istaknu svoju pošteđenost od fizičkih poslova. Istovremeno ,to je ukazivalo i na imućnost njihovih muževa koji su sebi mogli da priušte ženidbu devojkama koje nisu mogle ništa da rade.

 One su imale zadatak da služe svojim muževima i drže domaćinstvo  na okupu izdajući naređenja slugama. Ekonomska i socijalna draž tih žena postala je seksualno privlačna bogatim muškarcima. Međutim, već  u 17. veku, praksa  je  postala široko rasprostranjena te su Kineskinje počele podvezivati stopala nezavisno od svog finansijskog statusa. Ipak, običaj je bio nešto manje popularan kod siromašnih devojaka jer su one i dalje morale da obavljaju naporne fizičke poslove.


          Po dolasku Mandzuraca na vlast  1644. načinjen je prvi pokušaj da se ova praksa zaustavi, ali bez većih uspeha. Prva zvanična zabrana povijanja stopala nastupila je u Šangaju od strane britanskog sveštenstva 1874. Ali se praksa ipak zadržala sve do 1949. Neki stručnjaci procjenjuju da je čak dve milijarde Kineskinja podvezalo stopala samo  u periodu od kraja 10. veka  pa sve do 1949. godine, kada su komunisti zakonom konačno zabranili praktikovanje tog običaja.

    Kulturni i seksualni uticaj

    Za oko hiljadu godina u Kini, mala uvezana stopala su smatrana vrlo erotičnim, a za rezultujući " lotosov hod " se smatralo da čini žensku anatomiju " sladostrasnom i osetljivom" . Muškarce je uzbuđivao ženski hod, koji je zbog polomljenih kostiju i zavoja bio jako otežan, i uglavnom su  posrtale u hodu. Kao rezultat tome žene su hodale pažljivo i oprezno. Podvezana stopala smatrana su erotičnim, a postoje i priručnici za ljubavnike iz vremena dinastije Qing koji su predlagali 48 različitih načina za igru sa 'lotosovim stopalima'. Iako su ženska stopala izluđivala mušku maštu, neki muškarci ih nikada nisu videli bez zavoja. Čak  i u krevetu, žene su nosile specijalne papuče da prikriju svoje deformisane ekstremitete. Činjenica da su podvezana stopala bila skrivena od muških pogleda bila je sama po sebi privlačna, dok su ta ista stopala imala nepodnošljiv miris i razne gljivične infekcije na delovima koji nisu bili pristupačni da se operu.
   Ipak, uticaj vezanih nogu osećao se daleko izvan privatnog domena spavaće sobe i seksualnosti – s obzirom da je praksa bila nesumnjivo sredstvo muške dominacije I način da se obezbedi da žena ostane čedna. Žene čije su stopala povezana nisu bile u mogućnosti da slobodno učestvuje u raznim društvenim aktivnostima sa nogama tako žestoko deformisanim . Njima je gotovo uvek bila neophodna fizička podrška drugog lica, ukoliko su morale da hodaju duže vreme, i to ih je stalno činilo  ovisnim o njihovim porodicama , i volji ljudi oko njih, tako da su najčešće vreme provodile u kućama.
   Sa težinom kulture i tradicije koja je u osnovi ove prakse, žene u Kini su i same pristajale na  povezivanje stopala, verujući da će to doneti zdravlje i plodnost , uprkos nepodnošljivom bolu koji  su trpele. Praksa je pretvorena u krajnje pozitivnu društvenu pojavu, s obzirom na velika bračna preimućstva koja je donisila sa sobom. Žene sa nepovezanim stopalima gotovo sigurno nisu mogle da uđu u prestižan brak : one iz viših klasa su morale u tom slučaju da se udaju za muškarca iz ' nižeg društvenog sloja' , dok su one nižeg društvenog statusa rizikovale da budu prodate u roblje.

   Proces povijanja


   Kako bi se postigao efekat delikatnog stopala poput Zlatnog lotosa, žene su morale da prođu neverovatno bolni proces . Sa povijanjem stopala se počinjalo pre nego što se luk stopala pravilno razvije- kada je devojčica uzrasta između dve i pet godina. To se radilo najčešće u zimskim mesecima kako bi noge bile neosetljive na bol. Noge su najpre morale da omekšaju neko vreme  potopljene u toploj mešavini bilja i životinjske krvi. Nakon toga su prsti povijani pod taban i nasilno lomljeni a cela noga je bila zatezana prema nazad kako bi luk stopala takođe napukao i time omogućio pravilno  podvezivanje. Zavoji bi se povremeno dodatno zatezali kako bi se prsti što više približili peti, čime bi se slomljena noga dodatno savijala i uzrokovala još veći  bol. Kada je podvezivanje završeno, krajevi tkanine koja je služila u te svrhe bili su zašiveni kako bi se spriječilo otpuštanje. Sušenjem, zavoji bi se dodatno smanjili i podvezivanje je bilo još čvršće.
   Da bi kosti zarasle na pravi način, puno se pažnje posvećivalo devojčinim stopalima. Redovnoo su se prala i pregledala kako bi  se utvrdilo da je sve u redu. Nakon što bi podvezivanje bilo  završeno,devojka je odmah primoravana da hoda na stopalima da bi ih dodatno slomila težinom. Povezivanje su uglavnom obavljali  stariji članovi porodice devojčice ili profesionalna osoba. Sam proces je trajao oko dve godine, kako bi se postigao idealan efekat stopala dužine svega 7 cm. Podvezana stopala su često bila sklona raznim komplikacijama - od otoka i gnojnih čireva u ranim fazama, do paralize i ozbiljne infekcija kao što je gangrena .


   Potpuna zabrana ove prakse nastupila je kada su komunisti došli na vlast 1949. godine i traje sve do danas. Čak i posle toga, međutim , mnogo je vremena bilo potrebno da se poništi duboko ukorenjena estetska  vrednost  pripisana lotosovim  stopalima kao simbolu ženske prefinjenosti i erotičnosti. Ovaj čudan običaj išao je  ruku pod ruku sa neo- konfučijanskim učenjem o hijerarhijski ustrojenom društvenom poredku po kojem su žene u porodici podređene svojim muževima, što je omogućilo da se ovakva praksa neguje bez prekida gotovo 1000 godina.

Divlji Labudovi

TAJNA MORSKIH SIRENA

"Davno, na samom početku vremena, nebo, zemlja i more bili su u harmoniji. Sva su stvorenja živjela skladom Stvoritelja. Legende koje su ostale iz tog doba, govore kako je janje ležalo uz lava, ni jedno biće nije znalo za patnju i bol. Raj, bio je to raj.

Jednog dana, nenadano, biće nebesko, anđeo, pobuni se protiv te predivnosti, povede za sobom druge anđele, povede i čoveka. Ravnoteža se poremetila, delo svjetla počelo je tonuti u tamu. Svet je postao mesto, gde je svako svakom neprijatelj, životinje su se okrenule jedna protiv druge, patnja i bol tekli su u potocima. Živeli su ne mareći za vrstu i rod.

Zemljom su se proširile nove spodobe. Jedna od njih sam i ja. Moj rod je nastao tih dana, niti sam riba niti žena. Ne pripadam ni kopnu ni moru a od kopna sam i mora satkana. Stvoritelj je videvši što se događa odlučio svet potopiti. Samo šteta je već bila napravljena, neprijateljstva i promene nisu nestale. Potop je bio strašan, mnogi su u njemu nestali. Moj rod je preživio samo zahvaljujući veštini plivanja.

Od tada je mnogo vremena prošlo. Mi, morske sirene proklete smo ostale, na granici dva sveta. Od ljudi smo se skrivali jer su nas proganjali, od riba smo bežali, jer nas nikad kao svoje nisu prihvatili. Ponekad u meni bukne želja da postanem žena ljudskog roda, a opet na dane, želela bih biti predivna riba. Tužan je to osećaj kad znaš da ni jednom svetu ne pripadaš. Znaš galebe, mi sirene ne možemo imati decu. Kako smo stvorene u ono doba, takve smo, osuđene da večno ostanemo proklete, ni spokoj smrti nije nam dat.

Eh..., uzdahne i nastavi. Ali ima jedna nada, ima nešto što će promijeniti ovaj svijet. Jednom smo se mi sirene, uputile na put s jednog kraja Sredozemlja na drugi, više nismo imali gde se skriti od ljudi. Sećam se ko i danas, sunce je rumenilo zalazom, ni oblačka na nebu nije bilo. Tek što je noć počela padati, vetar se silni podigao, more valovima uznemirilo, nebo zatvorilo.

Prepadnute tom naglom promenom, stisnule smo se jedna uz drugu i u neverici promatrali što se oko nas događa. U svoj toj tami, meni se učini da nedaleko od nas vidim svetlo. Pomislih da je to svetlo s kopna, iako sam znala da kopno ne bi smelo biti već tako blizu.

Pokažem ostalim sirenama u smeru svetla i bez puno razmišljanja zaplivasmo ka njemu. Što smo bliže bili tom svetlu to je u meni sve više rastao osećaj straha da to nije ono što sam ja mislila. I stvarno. Kad smo došle sasvim blizu, nismo mogle verovati svojim očima. Izgledale smo valjda isto kao i ti galebe, kad si me danas ugledao.

Svetlost koju smo videle nije bilo svetlo s kopna, već svetlosna kugla koja je stajala na površini mora, a u središtu te pojave, čovek. Čovek koji je hodao po moru. Najčudnije od svega je bilo to, što je more pod njim i u njegovoj neposrednoj blizini bilo mirno kao ulje. U istom mahu kad smo se instinktivno dale u beg, začule smo smirujući glas: "Sirene, sirene, ne bojte se, priđite, dođite da vam podarim mir."

Kao opijene njegovim glasom, mimo htjenja, zaputimo se u pravcu svijetlosti. Kad smo došle sasvim blizu, toliko blizu da je svijetlost i nas obasjala, ugledala sam mu lice. Lice satkano mirnoćom, lice u istom trenutku radosno i tužno, lice puno topline. Onog trena kad sam ga pogledala u oči osjetila sam kao da nemam tijela, kao da nisam ni riba ni žena, već jednostavno dio beskrajne svijetlosti.
Njegov se glas prospe među nas: "Ne bojte se. Nisam došao da vam naudim. Došao sam vam doneti radosnu vest. Ja sam sin Onoga koji je početak i kraj svega što postoji. Na ovaj svet me poslao da svim bićima objavim Njegov naum. Ovo su Njegove reči: « Među ljudima pronađi one koji su se voljni menjati, koji su voljni pomoći drugima da se menjaju. Isto tako i svim drugim bićima prenesi moju odluku da neću još dugo puštati uništavanje svoga dela. Tebe sine moj šaljem, da budeš živa reč, da im pokažeš put u novi raj, u koji će stići samo novi ljudi, nove životinje, obnovljene duše.»

Vas sam moje sirene odabrao da budete glasnik Njegove poruke među morskim bićima, ribama, pticama što od mora i u moru žive. Na dan kad će On, svijet promijeniti, srest ćemo se opet, i tad će vas osloboditi vašeg prokletstva. One koje požele biti ribe, one koje požele biti žene, uslišene će biti. A sad idem među ljude i na svoju poslednju misiju zbog koje sam došao u vaš svet."

U to se pojavi brodica puna ljudi koji su panično pokušavali sačuvati ravnotežu na podivljalim valovima. "Učitelju, učitelju, pomagaj, spasi nas", vikali su kad ugledaše čoveka što po moru je hodao. On im se pridruži i tog trena oluja je prestala.

Mi smo ostale u tišini, svaka u svoji mislima i do jedna prihvatismo biti Njegovi glasnici. Eto galebe moj, to je priča koju sam ti došla ispričati, ne zbog obaveze već zbog iskrene radosti širenja viesti da će zemlja jednom, opet biti raj.

Ja sam sklopio oči i u suzama priznao. "Tog je čoveka, moj bivši ljudski rod ubio, tog sam čoveka i ja izdao. Danas kad sam galeb, kad sam toliku promenu od čoveka do ptice napravio, znam koliko nas On ljubi."

"Da galebe", reče sirena."I zapamti riječi Onoga što po vodi hoda. Ptice nebeske niti siju niti žanju, a otac moj ih hrani. Ostaj mi dobro galebe moj, ptico nebeska. Vidimo se ponovno u raju." Osmehne se, klizne tiho u more i nestane u dubini.

Dugo sam te večeri ostao budan stojeći na žalu. Nisam imao snage niti do postelje odleteti. Zaspao sam tik uz more i kad me je prva jutarnji zrak sunca probudila nisam znao je li sirena bila stvarno tu ili tek san."

Kristina

Kristina, znaš li kako je

kad mornar otplovi

na daleka mora,

a ne uzme sve šta mu treba?

Takav je i život.

Nikad nam nije onako kako zamišljamo da bude.

Zbog toga postoje male radosti,

a mi smo dio njih.

A tuga,

tuga dođe sama od sebe,

kao voda u cipele,

kao vuk u Liku.

Niko je ne zove.

Nek si mi dobro,

dobra Kristina!

Grgoljamo se mladi,

a već iznemogli,

pomalo nam životi

liče na umjetnost,

one slike koje niko ne gleda

ili krajputaši

upadamo u oči.

Bježimo od rutine,

gušimo se u sivilu,

krila nam sporo rastu.

Ne poletjeti,

ne znači zakasniti

već ostati u pristaništu želja

i gorjrti od samopouzdanja,

da znamo šta je utjeha.

Ljubav.

Stoji visoko iznad nas

i gleda nas pravo u oči,

zato nam trebaju krila,

da letimo iznad zvijezda

i obasipamo radošću

sve one koje volimo.

O, draga Kristina,

i ova noć koja se uselila u nas

ne izlazi,

razmješta se,sve mi se čini kao da će se nastaniti.

Neka je.

Teško će se ona naviknuti na dobro.

U nama kulja svjetlo.

Ilija Šaula ILY ♥

Sanjao sam jednom nečije oči

pitajući ih šta one to nose duboko u sebi.

Nasmiješile su se i rekle mi:

Ako te neko čeka, uvijek se bolje vidi izdaleka

i zato u našoj dubini žubori rijeka,

puna mjesečine,

pa se pretoči u oči koje nam se raduju iz daljine.

Život je jedan najobičniji trag,

na kome si srećan , kad te sretne prijatelj drag.

Ilija Šaula ~ ILY