Samo plivati!

Isplivati iz hladne vode i okrenuti leđa svemu

 i maštanjima o onom što je bilo, i čega nema

 i što bi trebalo da bude, i ovoj obali i ovom životu.

 Plivati i isplivati!

Ivo Andrić

Postoje žene zbog kojih se posustaje, al' postoji i ona od koje se ne odustaje.

Zbog nje je čovek spreman na sve. 

Da joj ugađa i bude njen u svakom smislu. 

Da joj piše priče i pesme, da za nju čini šta god ona poželi, pa čak i ono što se ne sme.

Da bude gospodar njenih snova, ali i da bude rob i sluga, i da ga nikako ne može imati neka druga.

Da je voli više od svega na svetu, da za nju bude uvek tu kada ga ona treba i želi. 

Da od strasti i želje za njom, nije u stanju realnost od snova da podeli.

Za takvu ženu sve se čini i daje, dokle god si u potpunosti njen, tvoja bajka će da živi i da traje.

Igor Čobanović

Ne ruši sve mostove

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.

Nisi ptica ni leptir obalom što leti,

Kad nema mostova uzalud je čeznuti,

Uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.

Ostavi bar jedan most između srca i mene.

U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti,

Mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Ivo Andrić

BAŠ MI NEDOSTAJEŠ

Ako ti kažem da mi nedostaješ

Možda ćeš biti ponosna na sebe

Jer eto jednoj budali nedostaješ

Jednoj budali koji se uvijek pred sobom hvali

Kako je po tvom srcu šetao

I sve neke lijepe oblake sretao

I znat ćeš jednom kad sve to prestaje

Kako je to kad ti netko nedostaje

Baš onako nedostaje 

Da te sve zaboli

I tako ti meni putovati kroz vene ne prestaješ

Tako ti meni samim pod nebom 

Baš mi nedostaješ

ŽELJKO KRZNARIĆ

Suviše sekundi, minuta, dana i noći nas deli

da bih te ponovo sreo onakvu kakvom si bila

Mnogo je drugih nekih priča, slika i ljudi u tebi,

da prepoznati bih te smeo onakvom kakvu te znam

A, ja, onaj isti sam pod krošnjom drveta već opalog lišća

onaj strpljivi što pod oblakom, suncu se uzalud nadati ume,

koji zna da večnost pauza nije, i da početaka novih nema,

onaj što na raskrsnici bespuća se na put nevoljno sprema…..

Milan Komnenić

Voli me na vetru,

jer bez ljubavi tvoje samo list ću biti što netragom usamljen se

 vija

Voli me na kiši,

jer samo pod okriljem tvojim ove duše plamen svet ogrejati može

Voli me na snegu,

jer samo tako otopićeš led ispod koga cvet je koji samo za te niče

Voli me zauvek,

jer samo zauvek dovoljno je srcu ludom da pokloni ti ono sve što od

 sebe ima dati….

Milan Komnenić

Volim te jer si oduvek bila u meni

Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog detinjstva razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronađe drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave...


Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigde drugo.

Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim događajima. Voleo sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti. Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju večnost.

Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog detinjstva razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronađe drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.

Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbuđujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. 
Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra.

Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te posljednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka.

Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne događaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje.

Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želeo bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe...

Alberto Moravija

"Čekaj me" - priča o najljepšoj, besmrtnoj pjesmi

Čekaj me, i ja ću sigurno doći” je po mišljenju mnogih najljepša ljubavna pjesma na svijetu ikada napisana. Napisao ju je ruski pisac Konstantin Simonov, a zbog uslova u kojim je nastala ušla je u antologiju.

Konstantin Simonov bio je veliki ruski pisac, pjesnik i patriota kog je sudbina često odvodila na ratne frontove. Beznadežno je bio zaljubljen u Valentinu Serovu, tada najljepšu i najpopularniju glumicu. Ali, Valentina je bila udata, te su njegove ljubavne patnje utoliko bile veće. Nakon što joj je suprug general, koga je jako voljela, preminuo, Valentina je dugo patila. Potom se upuštala u mnogobrojne ljubavne afere, ali nikog nije uspjela da zavoli kao svog pokojnog supruga. A onda, ratne 1940. godine upoznaje njega, popularnog i voljenog ruskog pisca, koji je godinama unazad tiho čeznuo  i maštao o njoj. Ušli su u ljubavnu vezu koja je bila sve ono o čemu je pisac maštao, ali, nevolje tek dolaze. Simonov je otišao na ratište i u jeku najvećih borbi shvatio je da se neće vratiti kući živ. Jedino što ga je održavala bila je fotografija i misao na svoju prelijepu Valentinu koja je željno iščekivala da joj se vrati. Tada je odlučio da joj napiše pjesmu koja će joj govoriti koliko je on voli,čak i kada ga ne bude više.

ČEKAJ 

Čekaj me, i ja ću sigurno doći

samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše

noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku,

i kada mećava briše,

čekaj i kada druge niko

ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu

stizati izdaleka,

čekaj i kada čekanje dojadi

svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

Ne slušaj kad ti kažu

kako je vrijeme da zaboraviš

i da te nade lažu.

Nek povjeruju i sin i mati

da više ne postojim,

neka se tako umore čekati

i svi drugovi moji,

i gorko vino za moju dušu

nek piju kod ognjišta.

Čekaj. I nemoj sjesti s njima,

i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubiti neće.

Nek rekne ko me čekao nije:

Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti

niti će znati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako

preživjeh vatru kletu, —

naprosto, ti si čekati znala

kao niko na svijetu.

1941.

Pjesmu, koja je trebala da stigne Valentini nakon njegove pogibije je stavio u džep, mirno iščekujući svoj sudnji dan. Međutim, desilo se čudo – jedinica u kojoj se Simonov nalazila nekako je izbjegla finalni udar neprijatelja, i pisac se, živ i zdrav vratio kući svojoj dragoj. Sa pjesmom u džepu.

Vjenčali su se 1943, a pjesma o ljubavi koja nadjačava smrt u kombinaciji sa “hepi-endom” obišla je cijeli svijet, i prevedena na čak 35 jezika!

No, par narednih godina nije imao sreće. S obzirom da su bili jako popularni, plasirane su glasine da je Valentina varala Simonova dok je bio na ratištu i pisao joj “najljepšu pjesmu na svijetu”. Iako se dokazalo da to nije istina – general Rokosovski sa kim su joj pripisivali aferu je već bio u srećnoj i dugoj vezi, a glumicu je sreo na kratko tek nekoliko puta, brak glumice i pisca je bio uzdrman.

Njena karijera kreće silaznom putanjom, Simonov je napušta 1957, ona se odaje alkoholizmu i umire sama 1975. u Moskvi.

Pjesma je postala besmrtna, sinonim za ljubav koja prevazilazi sve prepreke i vrijeme. Mnogi umjetnici širom svijeta su je interpretirali kroz muziku ili recital, kod nas Rade Šerbedžija i Toma Zdravković.Neki izvori navode da je Zdravković odlučio da izvede ovu pjesmu nakon što je saznao da je bolestan.

Uvijek Želim

Uvijek mogu na dalekim putovanjima 

svoj život osloniti na tebe. 

Mogu se kao mjesec obući u želju 

i mogu rubom plavog neba 

sa mekih visina sići, 

ali uvijek moram promatrati 

kako radosna na postelji sjajiš.

Moram, jer si izvor moje duše 

i srebrne niti u tebi gore. 

Želim s tom tišinom pogleda 

u tebi probuditi strast 

i mirisima izazvati čelo. 

Želim te u toploj boji zagrljaja, 

u naručju zaspalih ruku, 

u vremenu naše ljubavi.

Moji su te uzdasi uvijek željni 

i osjećaju kako niz moje tijelo 

slatko kaplješ mjesečinom, 

kako se sanjiva oko moga struka 

kao prsten u crvene vatre izvijaš 

i kružiš mojom zrelošću 

kao odraz vrelih dodira. 

Vrhovima prstiju uvijek želim 

tvoje obrise otkopčavati 

i na mojim vlažnim usnama 

tvoju drhtavu nježnost imati. 

Želim da tvoja nagost nalik kapi vremena 

kao tanki šapat zvijezda leti kroz moje prste. 

Uvijek želim ispijati mekoću tvojih grudi, 

a tvoj dah što cvjeta u mom tijelu, 

tvoj dah moja misao hoće, 

jer dok sluša beskrajni zvuk čežnje 

kako prema nebu noćima travu diže 

bistri je glas tvoga bića bekrajno uzbuđuje.

Zal Kopp

Sve je u tebi ljubav

Studeni stidljivo i sporo 

uvlaci jesen u nasu sobu 

i sve cesce kaplje po prozorima.

Evo sto se trenutno dogadja, 

odjevena osmjehom 

lijezes na moje usne, 

a tvoje savijeno tijelo 

pokriveno mjesecinom, 

upija vlazne mirise noci 

i sapatom ispraca listopad. 

U tebi je sve raskosno, 

sve je ljubav. 

Tvoje ruke su ziva vatra, 

ruke su ti zagrljaji 

obasjani krunom zvijezda. 

Zavodljiva si i topla, 

odjevena u osmjeh 

i s tobom sam miran, 

uvijek u proljecu lezim. 

Listam slicno srebrnoj brezi,

trenucima njeznih uzdaha 

i kad me zedj potrazi 

ili hladnoca umori, 

bezbrizan u tebi zaspem, 

usnem ravnicu u predvecerje 

i pokrijem se tvojim cednim dodirima. 

Gdje imam ljubavi kao u tebi? 

Gdje imam toliko sretne i pune ljubavi? 

Imam je u tvojim ocima, 

na mojim usnama lezi. 

I dok listopad kaplje po prozorima, 

a studeni stidljivo ulazi u nasu sobu, 

odijeva me osmjehom...

Zal Kopp

Uvijek kad ostanem sam,mila, 

kroz nesanicu doleti plava ptica 

i tvoj osmjeh na postelju spusti.

Uvijek kad sam sam, ljubavi moja, 

kad noć neizdrživo boli, 

tvoj stidljivi obris 

čudesno procvjeta u noći, 

i krv tako glasno u meni provri 

da s okusom mjesečine 

tvoja moćna prisutnost 

zavede moje puste ruke 

i moji uzdasi u njima zaječe.

Toliko tvoga u njoj postoji, 

toliko tvoga mome biću daje 

da je uzaludna odsutnost tvoja. 

Uzalud je i usamljenost moja, 

uzalud je mrak što sjenama hara, 

jer kad se srce razmaše tamom,

uzalud je prisutnost njena. 

I kad noću zaplaču zidovi, 

kad zavjese navuku tugu, 

ponašam se kao da si kraj mene, 

jer tvoja topla prozirnost 

kroz polusan miri moju dušu.

Volim kad se svlačiš u škrtoj tišini 

i kroz nebo ljubim tvoje nježno lice. 

Uzalud je tada ranjivost moja, 

nestaje pustoš mojih sjetnih usana. 

Uzaludna je, jer tvoja je milost 

kao kriška mlade mjesečine zanosna. 

Uvijek kad sam sam, ljubavi moja, 

u vremenu si moga sanjanja, 

i s njim čekam miris plave ptice, 

jer kad tvoj osmjeh 

pažljivo na moje grudi spusti, 

uzalud je odsutnost tvoja.

Zal Kopp

S pesmom će ovom tvoj lik da se budi - sonet 18 -

Kad poredim tebe s lepim danom leta,

ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;

Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,

lepota je leta vrlo kratkosežna.

Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,

njemu lice zlatno oblak često skriva,

sva lepota žene sa vremenom mine –

priroda il’ udes čari joj razriva.

Al’ tvog leta sunce nikad neće zaći,

ti ostat’ nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja;

Van života ti se nikad nećeš naći

dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.

Sve dok oko vidi, i dok dišu ljudi,

s pesmom će ovom tvoj lik da se budi.

Vilijam Šekspir

Sve su mi oduzeli..
Ali ti si mi sve namirila!
Da nisam našao tebe, bio bih ljut na život, pa ne bih imao ništa kao ni sada, ali ne bih znao šta je sreća.
Zbog tebe se ne osećam poraženim, niti mislim na osvetu, mislim samo na tebe.
Nikada te više neću ostaviti samu.
Sve što se desi ,desiće nam se zajedno! 
Meša Selimović

Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada
više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više.

Nikada: jedina konačnost.
Meša Selimović

Zabelješke jednog pokvarenjaka

Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam volio izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vrijeme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbjegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja vječita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osjećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svjestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobjeći trom i bez sjećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudio: tek kada bih osjetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovjek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želio sam da budem sam, kao što sam želio slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo sjetim kako sam kao mlad poštovao brak i djecu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i djecu, moju dragu djecu koju sam nježno volio – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vrijeme sam želio da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lijep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svijet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamjerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvijek daje izvjesnu moć nad ljudima. Oni osjećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osjećanja koja su promjenljiva ali snažna, osjećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvijek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog svijeta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobjegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pjevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, vidjeh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvijezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam vidio, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bijednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uviek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.

Charles Bukowski