Da umem da pevam, pevao bih kao ZAZ. Pevao bih satima, na ulici, po školama, svuda. Potpuno besplatno. Išao bih od grada do grada, od čoveka do čoveka, tamo gde me pozovu, i tamo gde me ne pozovu, samo bih pevao. Radovao ljude. Decu naročito. Probudio bih ono najlepše u njima – lepotu i zanos. Učio bi ih da može drugačije, da treba drugačije, da mora drugačije. Okupljao bi ih na trgovima, gde god da se sretnemo i učio ih da je život pesma ali i ne samo pesma? Osvajao bih svet muzikom isto onako kao što osvajam njene plave oči, ležerno i polako.
I eto, ni dan danas ne znam šta je teže osvojiti, da li svet ili nju?
Da umem da kuvam, skuvao bih najveći ručak u istoriji i nahranio čitavu planetu. Sve gladne ljude. Hranio bih i site, i prijatelje i neprijatelje, i dobre i loše. Delio bih hranu kao što klovn deli balone, sa osmehom i setom. Kuvao bih najsavršenija jela, smišljao recepte i delio svima. Svi bi jeli za istim stolom, kao u studentskoj menzi, i beli, i žuti, i crni, svi bi jeli istim priborom i bili bi srećni. Bar tu, bar tada.
A onda bih, tako vešt i naučen, pripremio nešto njoj, iz svake hrane i od svakog ukusa bih izvukao ono najbolje. I sumnjam da bi me i tada odbila. Dok ovako, ovakav, još uvek nemam nikakve šanse…
Da umem da letim, a ne umem, probao sam više puta, odmah bih odleteo do tužnih, uhvatio bi ih za ruke, povezao sa srećnima i svi zajedno bismo odigrali jedan valcer, ili tango. Spajao bih usamljene, mirio posvađane a zaljubljene još više zaljubljivao. Da umem da letim pružio bih ruke svima i leteli bismo zajedno, kao Petar Pan i Vendi u onoj priči, svuda po svetu. Danas bismo recimo bili u Kini, već sutra u Brazilu a vikend bismo proveli u Africi. Da umem, posetio bih sve ostavljene, zaboravljene, umorene, posustale.
A onda bih nakon godina traženja i lutanja, odleteo kod nje, napravio sa njom jedno veliko gnezdo na najlepšem mestu i tu bismo ostali zauvek. Naučio bih moju decu da lete, isto onako kao što učim sada vas…
Da umem da rodim, rodio bih jedan novi svet, nalik ovom ali ne kao ovaj. Ovaj moj bi bio lepši, blesaviji, raspevaniji, luđi. Sve bih okrenuo, pomešao karte, izigrao logiku, pa šta bude… Rađao bih samo dobre ljude, ne toliko pametne, koliko srećne i radosne. Onda bismo svi zajedno stvarili nešto o čemu sada možemo samo da sanjamo a u stvaranju bismo pronašli najveću sreću, kao što je upravo ja sada pronalazim.
Naravno ona bi u tom svetu bila kraljica, doduše ona je kraljica i u ovom. Bar za mene. Tako da ni ne moram toliko da se trudim oko sveta, bilo bi mi pametnije da se potrudim oko nje dok mi je zauvek ne ukradu. A već su na dobrom putu...
Da umem da pišem a neki kažu da umem, pisao bih baš ovako, baš kao što pišem sada. I napisao bih priču kao što je ova, poslao bih je svima i time, bar za milimetar, učinio ovo pusto mesto svetlijim. Poslao bih i njoj, i poslaću joj, i time bih izmamio jedan veliki osmeh, jedan veliki osmeh koji se upravo dešava.
Možda zaista malo toga umem ali bar umem da raznežim i nasmejem? A ponekad je i to dovoljno za sreću? Meni definitivno jeste a videćemo da li je i njoj…
Stefan Simić
.jpg)
.jpg)
