Poslednjih meseci, a posebno sedmica, često plačem. Plačljiva sam ja bila oduvek. Ih, šta sam samo suza prolila gledajući "Ljubavnu priču" sa Ali Mekgrou i Rajanom o Nilom, davno, davno, kad sam tek učila o ljubavi i životu. Umela sam da zaplačem i dok mi sagovornik u mikrofon govori o svom siromaštvu, bolu ili čežnji... "Ubiće me ova moja horoskopska kombinacija riba-rak!" znala bih u šali da kažem, i još dodala: "Dupla voda, kako ne bi plakala. Utopiće se u sopstvenim suzama." Ali, nije to. Ovo je drukčije.
Plačem i dalje zbog spoljašnjih podražaja, ali sve ćešće plačem nekako iznutra. Iz čista mira krenu mi suze. Nisam ni nesrećna, ni tužna, niti imam razlog za suze a opet mi mokri obrazi. Dala sam se u odgonetanje i došla do zaključka: Meni je dobro. Spokojna sam. Čak bez preterivanja mogu da kažem da sam jako srećna! Toplo mi je oko srca... Toplo... Kad je toplo, led se topi, zar ne? Tu sam našla odgovor.
Neki davnašnji bol zaledjen u meni, otapa se. I onda jutros, gle čuda, otvorim knjigu a tamo piše nešto ovako: Ako vam se dešava da bezraložno počnete da plačete, to je siguran znak da ste uspeli da se na neki način povežete sa detetom u sebi. Sve suze koje ono nije isplakalo, iz nekog razloga, sada nalaze svoj put. Radujte se, jer je ovaj susret sa sobom, integracija deteta i odraslog čoveka, veoma važna.
Jeste li plakali kao dete? Jesu li vam, kao meni govorili da ne "plačem bez razloga" jer mi razlog, PRAVI, ubrzo može stići? Jeste li progutali koju suzu, da je ne vide, ne spaze vršnjaci, učitelji, roditelji? Ja jesam. Ali suze nađu svoj put. Pre ili kasnije. Voda je to. Sveta vodica! Pročišćujuća. Oslobađajuća. I samo naša.
Brankica Damjanović
Нема коментара:
Постави коментар