MAGNOLIJO

" U Mom svetom zabranu

Niko te više neće brati nekažnjeno

Svaki cvet na tvojim granama

Izvajao sam svojom rukom

Namirisao svojim dahom

Svaku laticu na tvom cvetu

Umočio sam u svoj purpur

Presvukao čistom svilom

Da prorokuješ proleće dok pupiš pod snegom

Evo, postavljam stražare sa dvoseklim mačevima

Oko tvoga stabla

I oštrica Moga glasa dočekaće svakoga

Ko krene da te uzbere

Ljubomoru svoju šaljem kao anđela-čuvara

Da bdi nad tvojim granama

Opasana revnošću

Za sebe sam te posadio

Da rasteš pod Mojim oknima

Jutro da mi raznežiš

Bela i raskošna

Ko ukras na kraljevskoj dolami

Magnolijo

U Mom carskom vrtu

Niko te više neće brati nekažnjeno "