LJUBI:

Tek onog, koji pred tobom

drhti.

Jer to je zemljotres srca.

Dok čeka tvoje usne,

u njemu se izdižu

planine nežnosti…

Izvajaj te vrhove svojim

dahom.

Ne dozvoli da ih

okuje krti led neodlučnosti.

Nemoguće stvari

uvek imaju

veoma moguće

završetke.

Ali nemoj to da dozvoliš!

Nikada…

Veruj da je ipak možda

voda žednija nas,

nego što smo mi žedni nje?

Čuda samo tako opstaju.

Kada i druga čuda

veruju u njih.

Znaj:

Ko se smeje iz srca

taj i plače istog trena.

Sa suzama u smehu.

Tako ćeš prepoznati

s kim se treba smejati.

Kad se Srce smeje

- ono i plače.

Veruj:

Da ozbiljno treba

razvući čitav osmeh do neba.

Pa stavi osmeh na lice

i razvuci ga preko cele ulice.

Jer osmeh treba od srca dati

nekome da tuge svoje skrati.

Pokloni osmeh prosjaku, deci, vojniku,

upleti te usne u ram, u nečiju sliku.

I smej se okom, može to tako, o da!

a smeje se i zagrljajem, onaj ko zna…

Sanjaj:

Kao da ne spavaš u mraku…

Već kao da si uspavana

u leto, pod suncem.

Sanjaj, kao da ti je jastuk

onaj kog voliš.

Sanjaj neke,

kao ljubljenje

divne stvari.

Pa kad se probudiš,

ti se okreni ka dragom

i nastavi gde si

u snu stala…

Plači:

Žensko si.

Ako.

Plači kad treba

i malo kad ne treba.

Samo nemoj da preteruješ.

Jer sigurno da dolazi

vreme neželjenog plakanja.

Uštedi po koju suzu

za tad.

I par njih odvoji

onako sa strane,

za mene.

Ne mora da budu

nešto prevelike,

ni prevše bistre,

ali odvoji ih

baš za mene,

i nek su od srca…

Pa, kad krenem na put,

da ponesem

more iz tvojih očiju,

i da znam:

Ima u jednoj kapi,

većih bura i oluja,

nego u Okeanu.

Ratko Petrović