U NOĆI PUNOG MESECA

Noćas sam samo leptir 
koji u mlečnom putu tvoje kose 
glumi medonosni cvet. 
I malo mi je ove moje prašume 
u kojoj poput načetog vrganja 
starim u svetlosti.

Samog me nema,
pa mi se i senka uvukla u kamen
po kojoj gmiže mesečina,
poput miholjskog guštera,
umanjena za najveći deo mene,
koji sada negde s tobom šuška
po bojama jeseni koja se razliva.

Noć je punog meseca,
moja mesečeva devojčice,
pa te ne tražim pod desnim kapkom
gde povremeno stanuješ
i gde ti je krevet i noćno ogledalo
i duguljasta lampa koju pališ pogledom..
nego u krugu što spaja dve delte.

Tražim te
dok se onaj lopov u grudima
koji otključava brave
koje je već jednom otključao,
divi svojim madjioničarskim rukama
u kojima se kalauz
začas pretvara u ružu.

Cvrkuću zvezde u rasparanom sutonu
nad premijerom pozorišta iluzija.

Obuci se.
Kad senke prerastu prazninu,
sa pristojne udaljenosti
mesec će da izviri iza oblaka
da dočeka moj znak.
Jer, najjače svetlo
se ipak krije u mraku...

Miladin Berić