Postoji jedno bice sa kojim se uglavnom smejem. Ili dodjem do ivice suza, koje se neretko i prospu preko ruba trepavica, ostavljajuci mi dusu prociscenu i osnazenu. On je rukavica za moje promrzle prste, nastavak mudrosti tamo gde moja pamet prestaje, neznost koja se kao obloga privija na sveze rane samospoznaje i cudotvorni melem koji poravnava i najgrublje oziljke na telu moje proslosti.
Njegov dah pupcana je vrpca kojom mi dotice hrana, dok strpljivo ceka da se rodim, glas mu je trag koji mi ostavlja (nisu to obicni kamencici, on drago kamenje za sobom ostavlja), a pogled zivo svedocanstvo da je sve tuge od mene otkupio i zatomio ih, da mi vise ne dolaze...
Nekim cudom produzio je liniju zivota na mom dlanu, uselio sunce u moj dan i nadu u san...
Moj Covek...
Brankica Damjanovic
Нема коментара:
Постави коментар