Ništa nije važno kao veština naših osećaja kad primi boje ljubavi i ništa ne treba osporiti promenama koje nastaju u vremenu čekanja, jer svako disanje tada ima svoj ritam, ponekad blag, ponekad trom, ali ipak skladan ritam, što našu dušu uči večnom privikavanju.
Što smo pre bili i zašto sjajnim koracima tako preplašeno zastajemo? Ne znam, ali ponekad poludim i poput vetra urlam tvojim bićem, nasrnem divljački, pa u strahu da ne poklekneš, povučem se i utihnem, i znam suncokrete zatamniti, prisiliti ih da se mog nemirnog sna napiju.
Ali, sve to radim iz ljubavi i koliko god ti čudno izgledalo, ja te volim. Ne mogu bez tebe i večno sam ti zahvalan što u meni odavno postojiš. Ovoj pesmi ne pripisuj nikakvo zlo, niti mojoj ljubavi, oni su lom nemira i skup su stihova svih mojih nestrpljenja i čežnje za tvojim toplim dodirima.
Neponovljiva si, neizmerno blaga i mojim snovima potrebna, otkrivena i začeta u svakom mom pokretu, posađena korenom moje velike ljubavi, izrasla rekom mojih drhtaja i u svakom njenom valu blistava ljubav. Dohvatila večnim smislom i pomerila granice mog beskonačnog svemira.
Poznajem pogled meseca u kojem svojim toplim usnama zabrinuta trčiš i poznajem obrise belih breza što se skrivaju iza tvojih nežnih zagrljaja, zato te i vodim ravnicom mojih nadanja, jezerima mojih dugih iščekivanja, zanosnim proplancima, sa kojih drvoredi visokih jablana nad tobom strepe.
Jedina moja ljubavi, samo tebi pripadam i u tvom se srcu jedino snalazim, kao čovek svaku sumnju odbacujem, kao ljubav tvojom dušom odzvanjam, kao miris tvojim telom ustajem, kao vetar tvojim se nebom propinjem. Predivna moja, ništa mi u životu nije važno osim tebe i boje tvoje ljubavi.
Zal Kopp
Нема коментара:
Постави коментар