PISMO

Da li si ikad razmisljala, kako smo ovako sami za sebe, i sebi samim obicni? Obicni do prozaike Gotovo dosadni , katkada I mrski sami sebi. Zelja za nama onog koga volimo ,nam daje ,onu vec gotovo 
zaboravljenu vrednost u sopstvenim ocima. Da li si pomislila da ikome na ovom svetu moze biti potreban ,cak I tvoj mali prst na nozi, i tebi samoj davno zaboravljen? Kad dva ja, tvoje i moje , daju MI. Da li si ikada osetila, omirisala, dotakla duh ljubavi , kada i MI prestaje da postoji? Tamo negde, nekad, ispod nekog pokrivaca? Tamo negde ,neki kosmos, gde ne postojimo, gde je sve, dah, miris, dodir, gde prestajemo biti svesni svojih postojanja opijeni tihim zvucima, sapatom, toplinom u grudima u kojima se taj kosmos siri i uzdrhtalim poljupcima koje vise i ne brojimo, koji su samo struja kojom napajamo ono sto nam tada prolazi kroz vene i nesto sto smo do malopre zvali svojim telom. Kada tvoja kosa , prestaje biti kosa, vec milovanje kosmickog vetra, dalekog ,a tako toplog. Kada milovanja tvojih ruku postaju najnezniji dodir vrelog svemirskog brsljena, a dodir tvojih nogu oko moga struka, kormilo koje nas vodi tajni, svemiru i duhu ljubavi kome zrtvovasmo sebe, po ko zna koji put od nastanka sveta. .

Milan Komnenić