Не постоји ништа толико занимљиво људском роду као што је то љубав. Све почиње и завршава се љубављу. Оним снажним, океанским осећањем да неком припадате више него себи. Оном олујом чула, устрепталошћу душе и племенитом благошћу духа какве можемо да осетимо једино када смо заљубљени: онда када смо сасвим и безрезервно спремни да волимо и будемо вољени.Љубав нам даје наш најлепши и једини аутентични облик, само када смо у њеном атмосфери можемо да се подсетимо „ко смо“ то ми заиста, у идеалним потенцијалима наше личности. Само када смо истински љубљени, када волимо, смемо сами себи да признамо како смо сачињени од неког далеко лепшег, ређег и тананијег (анђеоско-људског) материјала, који се не састоји искључиво од нерава, вена, мишића и костију. Само тада можемо да разумемо да се негде дубоко у нама налази наша бесмртна, непропадљиво душа и да осим јетре и бубрега у себи носимо и неке другачије органе. И као што рендгенски снимак савршено прецизно показује стање наших костију, тако и сваки наш поступак и читав наш живот у свету јасно приказује стање наше душе. А оно увелико и највише зависи од тога да ли умемо да волимо, да ли смо обасути туђом пажњом и љубављу и, наравно – колики нам је капацитет вољења.
Не уме и не може свако да воли, бар не онако снажно и (рекли бисмо) ултимативно као што то гледамо у филмовима и читамо у романима.За љубав јесте потребно одређено чуло, један посебан орган и њему одговарајућа „техника вољења“. И као што су рафинованост и сензибилитет апсолутно неопходни за сваку уметност, тако исто је за вештину љубави (арс аманди) важно имати све оне предиспозиције које нашој љубави омогућавају ону легендарну надљудску снагу, стварајући нам крила и дижући нас изнад земље, све облажући нас слатким жмарцима оне препознатљиве, екстатичне занесености
Само у очима своје драге можемо да видимо извајану лепоту свог носа и својих обрва, мирисност и нежност своје коже, дубину и шумске сенке свог вучје-узбудљивог погледа који одмах и дословно обара с ногу нашу партнерку, сву тактилну суптилност наших додира који пребирају по њеној женствености, подједнако вешто, сензуално и незаустављиво. Само испреплетени са стопалима, косом, рукама, вратом, бутинама и листовима своје љубавне изабранице у себи носимо ону срећну двострукост и мушко-женску (андрогину) целовитост наше природе. Само пред покретним, живим и заносним олтаром наше љубави можемо да чујемо себе како изговарамо речи лепше од свих које смо икада рекли, икада чули, икада прочитали. Само тада можемо да поверујемо да смо неком стварно најлепши и заиста најдражи на свету, несумњиво и непоправљиво.
Без љубави нема ничега вредног живљења. Без ње смо само смртна, на смрт уплашена бића, немоћна пред великим светом и илузијама у последњој ноћи света. Оној коју управо живимо. Једино ћемо бити непобедиви ако љубав прихватимо као своју
судбину. Ако је пригрлимо као једину шансу да се наши најлепши снови одмах и безусловно претворе у нашу реалност. Волите, да бисте били заиста спокојни на овом свету. Да бисте то били стварно ви.
Драгослав Бокан
Нема коментара:
Постави коментар